Prije podne namaza sam počela sa kuhanjem ručka.
Supa s gljivama, riža i piletina. Domaći hljeb.
Zapela sam na omjerima riže i vode.
Pretražujem po internetu.
I na kraju zovem mamu.
Već mjesecima pokušavam napraviti onu divnu maminu rižu, ne uspijeva mi.
Ne volim ono “otprilike” u receptima, matematička preciznost mi to ne dopušta, a s druge strane kod peciva, hljebova, pita i  kolača znam kako treba, valjda mi ovo malo umjetničkog što nosim u sebi dozvoli širinu. Valjda.
Na kraju ipak eksperimentišem.
Ima piletine, ako i ne uspije.

Moj efendija nije ni doručkovao.
Opet su ljudi pristizali ranije.
Doći će kad bude pravio pauzu za namaz, govorila sam sebi.
Ručak je bio gotov.
Ja zadovoljna rezultatom.
Nije izašao.

Počela sam praviti suhe kolače. Prije neki dan vidjeh’ da mu se sviđaju neki suhi keksići … I ovo će mu se svidjeti.
Napraviću ih do ikindije.

Izašao je.
S vrata dobacio “De jednu brzinsku, s aparata.”
Popili smo kahvu u svega nekoliko minuta.
Stigao je probati I kolače.
“Moram ići, čekaju me.”
Opet efendija nije jeo.
Brine me to.
Ponekad, budem ljuta na sve ljude koji dolaze.
Pa znaju li da nije doručkovao?

Kada je izašao već je nastupila jacija.
Cijeli dan ga nije bilo.
I opet će sutra, ljudi doći ranije.
Budem ljuta, al’ me prođe kad mi donese fine vijesti, da je neko popravio odnos s roditeljima, da je nekom bolje, da neko mirnije spava, da je neko ozdravio, prohodao.
Da je neko počeo klanjati.
Nekoliko momaka je odlučilo učiti sufaru 🙂 Elhamdulillah 🙂

Dvorište je puno nepoznatih ljudi.
Ponekad ih posmatram iza zavjese.
Lica su uglavnom tmurna.
Tužni su.
Neki upravo, ovdje, sprat ispod mene obavljaju svoje prve namaze, uče Fatihu po prvi put …
Imaju tužne priče, al’ bar odu s dovama.
Molim Allaha da im se dove prime.

Ozari mi lice činjenica, da moj muž pomaže ljudima, uz Allahovu pomoć.
To me smiri.
Umiri …
Samo … voljela bih kada bi imali razumjevanja.
Efendija često ne doručkuje.
Brine me to.