Nikada se nisam izdigla toliko iznad ljudi da mi postane svejedno ono šta se njima dešava, a željela sam to, često.
Htjela da negdje, u nekom trenutku života da postanem svoja i sama, ali ne usamljena.
Boljeli su me ljudi.
Ili sam samu sebe boljela, ne znam.
Nisam uspijela otići od njih.
I drago mi je zbog toga.
Bojim se da bi samostalnost vremenom zamjenila sa egoizmom, bojim se da bi me progutala oholost.
Pa se rado vraćam među ljude.
Neka uzmu od mene ono što žele.
Neka me i povrijede.
Dozvoljavam im.
Jer bila ja s njima ili ne, moj unutrašnji mir zavisi od mene same.
I samo je puno lakše kriviti druge za ruševinu života.
A bedemi su tvoji u tebi, ne u drugima.
I zidine tvoje su tvoje, ne njihove,
Jer i oni sa sobom bitku vode.
Glavu gore.
I kreni sretna,
Do slobode!
Sa drugima 🙂